Duh sporta: Pustili dečaka sa Daunovim sindromom da im da gol /video/ Video
D. Nikolić | 19. 02. 2011. - 17:03h | Foto: KATC |
Komentara: 8
Ako se izuzmu nameštene utakmice, u fudbalu ne postoji ekipa koja će namerno pustiti rivala da postigne još neki gol. Ili, ipak, postoji. Dodate u tu priču i autističnog momka, koji boluje od Daunovog sindroma, ubacite malo čarolije plej-ofa i dobijete idealan recept za dokazivanje teorije da istinski duh sporta i dalje postoji.
Mesto događanja: američki grad Lafajet od 120.000 stanovnika u Lujzijani. Utakmica prvog kola doigravanja za titulu između srednjoškolskih ekipa Lafajeta i Pinevila. Gosti ubedljivo vode, a onda 15 minuta pre kraj meča u igru uvode Rosa Barona.
Ros nije običan igrač. Niti običan mladić. Boluje od autizma, ali ga Daunov sindrom nije sprečio da se bavi onim što najviše voli. Fudbalom. Kada je trener Lafajeta Džeremi Kart primetio da je šansu da zaigra u taboru rivala dobio upravo Ros Baron, otišao je na drugu stranu terena i svom kolegi Grentu Eloiu predložio: “Neka momak postigne gol, moji igrači se neće protiviti iako već uveliko gube”.
“Kada mi je Džeremi prišao i rekao da bi voleo da Ros postigne gol, počeo sam da plačem. Istog trenutka”, rekao je trener pobedničke ekipe.
I, Ros je dobio priliku. Prvu, pa drugu, a onda je treću iskoristio. Na opšte oduševljenje, kako svojih saigrača, tako i protivnika koji su na kraju poraženi sa 8:1.
“Videti kako jedan 18-godišnjak može da učini toliko ljudi srećnim, da ih sve ispuni onim ljudskim, pravim emocijama... Ma, to je neverovatno iskustvo”, dodao je Baronov trener Džeremi Kart.
Kada se utakmica završila, Ros Baron je seo pokraj aut-linije, i dalje u neverici da je postigao gol. I to na utakmici koja vodi do titule. Sedeo i plakao, a igrači rivala su redom, jedan po jedan, dolazili i čestitali mu. Ne “reda radi”, već pokazujući i njemu i svetu da duh sporta i dalje živi. Možda malo povučeno, ali ipak - živi.